Karcinom u Srbiji

Lek za tugu, ne postoji .

Vracate se unazad, sve godine truda da vase dete bude posteno, saosecajno. Da nikada drugome ne nanese zlo. Da postuje starije, porodicu i sve oko sebe, ako zeli da i njega neko postuje. Postane divna osoba, i onda se desi ovako nesto. Bolest, tuga, patnja. Zasto? Nema odgovora. Neko se grubo nasalio sa mnom i sa mojim zivotom. Ja znam ko je , ali nemam nista od toga. I onda kada bi se sudilo i presudilo zemljama koje su nas bombardovale svesno, sa ubilackim namerama i sa namerama da nam zatru potomstvo, ne bi mi bilo lakse.

Tu nema pomoci, samo naucis da zivis sa tugom.  Ali, s druge strane, prema njemu i prema mnogim drugima bi se ucinila neka pravda. Krivac treba da bude kaznjen. I treba da bude na stubu srama.

Kada vam se desi ovakva tragedija, kad izgubite rodjeno dete od ovakve zle bolesti, prvo sto primetite je da je priroda sasvim indiferentna na vasu tugu. Sve je isto, ptice pevaju,cvece cveta, priroda buja , nema nikakvog znaka da se nesto strasno dogodilo. Zivot tece dalje kao da je sve u najboljem redu. Zaboli to mnogo. Shvatite da je tako.

 Ali od ljudi ocekujete neko razumevanje, saosecanje. Nema nazalost ni toga uvek, ljudi vas se klone kao da ste zarazeni. Ljudi beze od patnje I tragedije. Plase se da cete traziti pomoc ili ne znam sta vec. Lakse im je da vas izbegavaju nego da pricaju sa vama. Zbunite se kada vam se desi prvi put da neko na ulici okrene glavu I pravi se da vas ne vidi. Vremenom to postane cesce I onda shvatite da je tako.   Niko ne zeli da se upusta u vase probleme. Mozda je u pitanju strah, ili potreba da se pobegne od neceg loseg, ali deluje prilicno sebicno.

Naravno, vec godinama unazad nas se moral promenio, spustio na nizi nivo zbog nacina zivota koji zivimo , zbog spoljasnjih okolnosti.

Da cutimo. Valjda necemo.

Lekari, recite otvoreno sta se desava sa ovim narodom .Zasto ovoliko broj ljudi oboleva od karcinoma.

Bilo je lekara koji su pokusali da mi objasne da je u pitanju genetika. Moguce je to ako je genetika pocela 1999. Godine.  Naravno, postojala je ova bolest kod nas i ranije ali ne u ovolikom broju i ovoliko agresivno.  Potrebno je jasno I glasno da se kaze sta se desava.

Da se ozbiljno pristupi ovoj temi, ako zbog niceg drugog onda da bi se ljudi radi preventive, pregledavali temeljno. Ipak, postoji neka sansa da se prezivi, ako se otkrije na vreme. Da se trazi od zemalja koje su nas bombardovale da daju novac za magnetne resonance i druge vrste pregleda koje bi trebalo da preporuce lekari. Da se to radi sto masovnije. A sve to najbolje znaju lekari, znaju sta je potrebno da se ucini da bi se ova katastrofa svela na najmanju mogucu meru.

Dozvolili smo da prodju nekaznjeno,i sada cutimo I prepustamo se toj stihiji koja ubija bez milosti.

Moramo da kazemo svetu sta se ovde desava, niko o tome ne prica I nikoga ne zanima. Ako to ne ucinimo mi onda nece niko. Shvatite me molim vas, gore je nego sto mislite.

Da li postoji neka nepisana zabrana da se o tome ne prica, Ne znam, deluje tako.Kada pricate sa ljudima koji rade u takvim ustanovama ( klinickim centrima), oni kazu, “ ljudi, ovo je strasno, ovo nikada nije bilo, sada je toliki broj pacijenata kojima se dijagnostikuje tumor na mozgu, da to nije normalno. Dodje,kao neka epidemija". To govore ljudi koji rade preko 30 godina. A sta se radi povodom toga. Nista!