Karcinom u Srbiji

Ako ga niste procitali, obavezno to ucinite. Ganuce vas recima  i slicnostima sa nasom situacijom.

Tretiraju nas kao das mo Indijanci, kao da smo ljudi nizeg reda. Kada su nas bombardovali taj prosveceni zapad se radovao i navijao da se sto vise gadjaju mostovi po Srbiji. Da li je to normalno.

Zivot je dar. Kakav takav sa svim padovima i usponima, sa svim sitnim radostima I tugama.

Ali je jedan. I niko nema pravo da ga oduzima,ni mom sinu, ni mom sestricu, niti bilo kome.

A upravo to se desava, vec dve decenije. Moj sin nije ostavio nikoga iza sebe, moj sestric jeste.U trenutku kad je preminuo ostala je iza njega cerkica od nepune 4 godine. Sada ima pet.

Ko ce njoj objasniti zasto nema oca, zasto nema strica. Izgleda da nece niko, jer ne pricamo o tome.

Bavimo se koronom, i ratom u Ukrajini. Jeste to sve strasno, ali sta cemo sa ovom nesrecom koja oduzima hiljade zivota godisnje . Ne smemo da okrecemo glavu, nemamo pravo na to.

Gde su ti cuveni humanitarci, bave se samo onim sto je isplativo. U ovo se ne sme dirati.  Isuvise su veliki I i jaki da bi ih prozivali.

Ja samo to trazim , da se cujemo I da budemo glasni I da osudimo. Trazim samo malo pravde za te nevine duse koje nista nisu skrivile. Jednostavno je neko odlucio da baci uranijumske bombe na Srbiju i da umiremo od toga decenijama. 

Znate li kako to izgleda kada gledate svojim ocima da vam najdraze bice odlazi I nista ne mozete da ucinite.Ne mozete ni da placete ni da vicete da ga ne povredite. Stavite srce u kamene okove I idete dalje.

A oni koji su vam to ucinili I dalje nam dele lekcije .

Koliko je tuge i bola u srcima porodice posle ovakvih tragedija tesko je zamisliti. Kada vam najdraze bice ode na tako bolan nacin i ne mozete nista da ucinite ostane samo neizmerna tuga i teskoba.

Znate li koliko ih je koji su zbog ove bolesti otisli do sada? Malo je zvanicnih podataka. Ne govori se o tome. Kao da se sve zavrsilo kada je prestalo bombardovanje. A nije, tek je tada pocelo.

Podsetilo me na krvavu bajku, nisu svi istog dana rodjeni niti istog dana umrli ali su svi umrli od istog neprijatelja, od iste bolesti. Niko ih ne pominje, guramo taj problem pod tepih. Setimo se kad udje u nasu porodicu , medju nase prijatelje. I tada, borba da im se produzi zivot, i to je sve. 

Kao majka koja je izgubila dete, vidim pred sobom krvnika koji je to ucinio i zelim da se barem kaze ko je i zasto je to uradio. 

Ne interesuje me nikakva politika, niti stranke, samo zelim da ovaj narod shvati sta mu se desava i da digne glavu i upre prstom u ubice.

Jos koliko ce decenija proci da prodje ova opasnost to niko ne zna. Vreba iz vazduha, iz vode, iz zemlje. 

Ne znam da li uopste postoji neko udruzenje u Srbiji koje se time bavi. Hajde da se organizujemo, da se nadje nacin da zdravstvene ustanove na vreme vrse preglede kako bi se sprecio razvoj bolesti. Nesto mora da se ucini!

Znam da je svima tesko i mucno da citaju i razmisljaju o ovoj temi. I meni je tesko dok ovo pisem. Ali ovo nece stati. Ovo ce trajati decenijama.

Zatrovali su nam livade i sume, reke i potoke, vazduh koji disemo. Nekoliko hiljada ljudi umire godisnje i umirace jos dugo. Moramo da kazemo ko je njihov dzelat. 

Drugacije je kad neko nekoga ubije puskom ili drugim oruzjem, ali sustina je ista. Oni su ubijeni od strane neprijatelja kome znamo ime. 

Ne samo da su ubijeni, vec su se uglavnom dugo mucili, bolojuci od podmukle i nevidljive bolesti.

Pored njih patili smo i mi, njihovi roditelji, brace, sestre, deca, prijatelji. Niko od njih to nije zasluzio.

Hajde da se organizujemo i da im kazemo da znamo ko su, ko su ubice nasih najdrazih.

Hajde da trazimo da pomognu novoobolelima , da imaju bolju zdravstvenu negu i bolju podrsku na svaki nacin.  Ako to mi ne ucinimo,nece niko drugi. 

Obracam se svima vama koji ste imali ili imate ovakvu tragediju u porodici ili medju prijateljima. Hajde da ne cutimo, hajde da kazemo ono sto nas boli. 

U mojoj porodici su se desila strasne tragedije u poslednjih 20 godina. Preminuo mi je otac od karcinoma pluca 2003. Kasnije, 2005. preminula je od iste bolesti i majka mog supruga. 2009 moj suprug umire od karcinoma pluca. 2020 moj sestric umire od tumora na mozgu i na kraju moj sin umire od karcinoma pluca 2021. 

Sta da se kaze na sve ovo.Jasno je svima da je ovo posledica NATO bombardovanja.

Ne smemo da cutimo, moramo da govorimo o tome. Moramo da osudimo one koji su krivi za to. Nece to biti nikakva uteha, ali imamo obavezu da zbog njih, postradalih, to kazemo.

 Ocekujem komentare